Volontiranje na Malti u organizaciji Inspire koja se bavi decom sa autizmom, u okviru European Solidarity Corps programa
Piše: Dunja Rilak
Još kada sam bila klinka u srednjoj školi do mene su dolazile priče o ljudima koji preko letnjeg raspusta idu da hrane kornjače ili da grade kuću u nekoj maloj provinciji na jugu Španije, a ja kao svako leto odlažem svoju Španiju ili Provansu, građenje zamka i odmetanje u švedske šume gde dan nikako da svane, stalno misleći da to iskustvo pripada nekom drugom. 
U jednom trenutku sam batalila tu ideju i svetske provincije zamenila sezonskim radom u kuhinji kojim nisam bila srećna, a koji sam morala da radim jer nisam mogla da nađem posao. Međutim, pred kraj leta prošle godine dobijem poziv od drugarice da je nepoznata devojka odustala od volontiranja na Malti i ako želim mogu da upadnem umesto nje na program Evropskog volonterskog servisa. Mislim da mi nije trebalo puno, nekako stara tačkica sa bucket liste se vratila kao odskočna daska za akciju i istraživanje. Bila sam sigurna šta ne želim da radim u tom trenutku, a to što me tek čeka je bila nepoznanica koja je ulivala nadu da će se nešto preokrenuti. Odlučila sam se da odem u roku od dva ili tri dana, a otputovala za nedelju i po. U celoj toj turbulenciji opet sam našla šta volim u vezi sveta u kome živim, šta volim kod sebe, kao i to da sam utvrdila šta mi više ne koristi u životu kako koračam ka tridesetima.
Od uvoda pravim ovaj kroki, brzinski skicirajući munjevite odluke jer da sam puno razmišljala o vlazi na Malti moja komfor zona bi odlučila da ja ne odem. Ovako sam zapravo skapirala koliko ta vlaga nije problem, a koliko sam ja morala da se otisnem u svet i procunjam po njegovim uglovima da bih shvatila šta mi zaista znači u životu. Da razdvojim bitno od nebitnog i korisno od nekorisnog. Pokolebalo bi me milion stvari da nisam osluškivala tu potrebu za kretanjem, učenjem i upoznavanjem.
Na Malti sam volontirala u nevladinoj organizaciji Inspire koja pruža terapeutsku podršku deci sa autizmom. Veoma je poznata i kome god je spomenete svi otvoreno pokazuju koliko cene njihov rad. Kao organizacija koja senzibiliše društvo i smanjuje stigmu prema ljudima sa autizmom, stalno se trude da povećaju vidljivost i inkluziju ljudi sa autizmom kroz razne aktivnosti poput maratona i trka, i raznih drugih sportskih aktivnosti.
Kao volonterka radila sam sa decom različitih uzrasta, od tri godine i stariji/e. Deca sa autizmom bukvalno ruše vaše pretpostavke o svetu, a ta spoznaja značila mi je na na ličnom nivou, ali ujedno je bila važna za mene kao diplomiranu sociološkinju.
Kada kažem pretpostavke o svetu, tu pre svega mislim na njihove načine da izraze sebe- da pokažu zadovoljstvo, neslaganje, svoje talente i ukuse. Mogućnost da sebi osmisliš svet i da se izboriš za svoju autentičnost, a ne možeš da govoriš ili govoriš jako malo i jednostavno je, izazov za njih u smislu te potrebe da budu prihvaćeni zbog onoga što jesu. Uvid da svet ima više perspektiva i nijansi kroz koje možeš biti doživljen i prihvaćen došla je upravo od ove dece koju mogu reći da na izvestan način poznajem.
Pored rada sa decom, upoznala sam i mlade volontere i volonterke iz čitave Evrope. Jedan jezik- engleski, provlačio se kroz naše kulturne osobenosti koje smo poneli sa sobom, i univerzalne poglede na svet. Nešto što se smatra evropskim kulturnim vrednostima , ono što smo mi kao pojedinci, i ono što je istorija naših porodica bilo je utkano u internacionalnim večerama i zajedničkim aktivnostima. Načini na koje smo opisivali druge i njihove postupke, donosili procene sa kim na kraju delimo klupu pored mora je neka volonterska svakodnevnica koja te poveže sa ljudima i pokaže koliko često imamo isto viđenje života. Nema veze što se ne bi nikada razumeli da nije engleskog, postoji neki zajednički imenilac zašto ste tu i šta želite da postignete. Sa nekim ljudima sam se toliko zbližila da bi smo počinjali da pričamo na svojim jezicima, i uz smeh komentarisali koliko bi bilo strava da pričamo na nekom od naših maternjih jezika. Te ljude nosim kroz sve svoje živote nevezano za jezik , ali ih i dozivam na njihovim jezicima od kojih sam pokupila poneku reč.
Sa ovog malog ostrva u Mediteranskom moru ponela sam sa sobom jedan važan uvid da je nekada dobro da uradiš nesto za druge, nešto što ne traži ništa za uzvrat-napredovanje, sertifikat da si uspeo/la ili fejlovao/la. Volontiranje i rad sa širom zajednicom baš daju taj utisak da radiš nešto ispravno, univerzalno ispravno, ako me razumete?
Iako vam kažu da uradite prvo nešto u svom dvorištu, ja vam kažem da je najbolje da uradite u oba. Volontiranjam ćete steći neformalna iskustva koja posle mogu biti korisna da se snađete u različitim situacijama, mestima, da budete više senzibilisani za razlike i verovatno više pronicljivi.
Spakujte se na nečiji poziv ili pozovite sami, to neko iskustvo koje je usmereno na druge ljude koji vam u prvu ruku možda ništa ne mogu pružiti. Niste u obavezi da budete najbolji, već uradite sve na svoj način, a u zamenu dobićete puno znanja, poneke stvarno dobro ljude koji su isto poželeli da odu i da se snađu u nekoj drugoj zemlji. Možda ćete opet pronaći put kojim morate da idete, razbuđeni.
Dunja Rilak, IDC volonteri