Zaronite u arenu snova

Zapanjenost, Smeh, Snovi – to je moto cirkusa, a od pre više od 20 godina, misija Churskog dečijeg cirkusa Lollypop sa Karolom Rus, njenom ćerkom Šeilom Buher i Hans-Petrom Duringom. U cirkusu učestvuju i volonteri i praktikanati podučeni individualnim programom za rad sa decom. Jednom godišnje ovaj cirkus gostuje takođe i u jugoistočnoj Evropi, kako bi deci iz deprivilegovanih društvenih grupa omogićili istu avanturu. Ove godine, cirkus je  putovao u Srbiju. U gradiću po imenu Šid, četrdesetoro dece čekalo je šarenu umetničku trupu. Tome su se radovali Mihajlo i Ana; dečak je odrastao u romskoj četvrti grada, a devojčica živi u Americi.

Oblačno je. Dnevna svetlost prodire kroz prozor. Sparno je. Domar sportskog centra Partizan u srpskom gradiću Šid sedi sa još nekoliko muškaraca i žena za stolom. Ispred njih stoji stočić sa turskom kafom. Diskutuju o stanju krova renovirane sale za sportove. «Ovde okačiti trapez, ni pod kojim uslovima», kaže domar. Ali cirkus bez trapeza i nije cirkus, smatraju Karola Rus i Hans-Petar During. Oni žele da probaju da zakače trapez na držače gimnastičarskih prstenova.

Grad suprotnosti

Karola Rus und Hans-Petar Durig, zvani Hanspi,osnovali su cirkus Lollypop pre 24 godine. Od tada su oni, kao i njihov cirkuski tim preko cele godine u poseti školama kao i različitim institucijama u Švajcarskoj. Finansiraju se kroz donacije. Jednom godišnje cirkus putuje u jugoistočnu Evropu. Putne troškove pokrivaju svojim nastupima u Švajcarskoj. U balkanskim zemljama rade sa decom iz siromšnih četvrti. Oni to ne naplaćuju. «U suštini, imamo dovoljno posla u Švajcarskoj», kaže Karola Rus. Ali zahvalnost u ovim zemljama je toliko velika, da pozivnice, koje su najčešće od lokalnih crkvienih zajednica, nikada ne odbijaju.

Ovog juna, pozovnica od Inicijative za razvoj i saradnju (IDC) dovela ih je pravo u Srbiju. IDC je neprofitna organizacija, koja se od kraja rata u Jugosloviji, zalaže za podršku  i integraciju ugroženih ljudi u Srbiji. Glavno, u njihovom radu jeste, da omladinu rođenu u srpskoj zajednici, motivišu da se bavi volotarizmom, da ih upoznaju sa stradanjima ljudi i da ih približe različitostima raznih društvenih slojeva. Kao na primer kroz projekat sa cirkusom Lollypop, koji po prvi put gostuje 5 dana u Šidu.

Čekanje u kampu

Šid je gradić na severo-zapadu Srbije, udaljen je petnaest kilometara od hrvatske granice. Slatki kafići duž glavne ulice izgledaju kao da se nalaze u Firenzi ili Parizu. Mlade kelnerice balansiraju Latte Macchiato i limunade na poslužavnicima.

Pored srpske većine, ovde žive i Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci i Romi. Postoje dobro održavani parkovi, muzeji, mnoštvo istorijskih lokacija i hotela koje ponekad naseljavaju finansijski bolje stojeće izbeglice. Oni ovde čekaju svoje dalje putovanje.

Kada je 2015. godine  njihov severni sused, Mađarska izgradila ogradu na granici sa Srbijom, hiljade izbeglica se preselilo na jug i prešlo granicu do Hrvatske preko Šida. Muškarci, žene, adolescenti, porodice u centrima i kampovima i dalje čekaju da nastave svoj put.  Skoro polovina dece koja su učestvovala u cirkusu Lollypop, došla su iz prihvatnog centra. Ostali su iz Šida , od kojih su neki Romi – kao na primer osmogidišnji Mihajlo. On živi sa svojom majkom i troje braće i sestara na periferiji Šida.

Život na ivici

Mihajlo sedi na podu u prvom redu. Do njega Ana. Ne poznaju se međusobno, jer Ana dolazi iz Čikaga. Ona svake godine letnji raspust provodi u Šidu. Sada njih dvoje zajedno čekaju otvaranje Lollypop cirkusa. Onda mogu da izaberu akrobaciju kojom žele da se bave narednih 4 dana u spotskom centru Partizan.

Karola Rus seda za električni klavir. Plava cerada je na podu: to je cirkuska arena. Na Rusin znak, njena četvorogodišnja unuka otvara šou. Lagano balansira preko drvene letvice, čiji su krajevi pričvršćeni na dve stolice. Posle nje, mađioničar ulazi u arenu. On čini da čaša nestane u parčetu tkanine. Akrobate se prevrću i vrte po areni, penju se jedni na druge i stoje mirno jedan iznad drugog praveći toranj. Klovnovi jure male igračice na konopcima koje su obučene u kostime leoparda, i tako u krug. Žongleri puštaju da im loptice klizaju niz ruke i da se vrte na vrhovima prstiju. Fakiri mašu zapaljenim štapovima i jedan se spotiče o tepih. Deca se smeju. Za kraj, Karola se penje kao kraljica trapeza, leti kroz vazduh i vraća se u ravnožu na zemlju. Deca tapšu.

Maja Mihailović, njegova majka, stoji ispred kuće čekajuči sina. Na kuhinjskom stolu stoji otvorena knjiga. «Volim Science-Fiction-romane», kaže ona i spusta jedno od četvoro dece na krilo. Na starom tepihu koji je stavljen preko betonskog poda, stoji jedan globus. Mihajlo otvara frižider i vadi šunku.  Pored flaše Kokakole i gazirane vode, u frižideru nema ničeg drugog. On seče parče hleba i stavlja tri komada kobasice na vrhu. Onda seda s bratom i sestrama ispred TV-a.

 Tetovaža kao sećanje

Maja Mihailović je samohrana majka. Njeno prvo dete preminulo je kad je Mihailo imao tri, a ona dvadeset godina. „Moja kćerka je imala srčani nedostatak“, objašnjava ona na čistom engleskom jeziku, koja je naučila preko televizije. Rutinska operacija mogla je da izleči ćerku. „Sve je išlo po planu, do neposredno pre operacije. “ Maja Mihailović se zaustavlja. Danja je umrla pre operacije spašavanja. Majka nosi sećanje na svoju ćerku u srcu i kao tetovažu na podlaktici.

Scena prelazi na Aninu porodicu. Ona živi u centru grada. Kuća pripada njenom ocu koji je tu odrastao. Sto je postavljen, za ručak je pasta. «Letnji raspust u Šidu je za nas najlepši period u godini.», govori Anin tata Željko Đuričić. Njegov «brat» – Srbi rodjake takođe nazivaju braćom i sestrama – drži kafić u blizini. Njegova «Sestra» mu dnevno donosi povrće iz bašte, kao i sveža jaja. U Čikagu, jednom od mesta najnaseljenijih Srbima na svetu, Ana pohađa dvojezičnu školu, srpsko-engelski. Sa majkom rođenom Peruankom, priča španski jezik.

Pre par godina, poridca je pokušala da se vrati u Srbiju. Anin otac doktor fizike imao je ponuđen posao na Fakultetu u Novom Sadu. Njegova žena mogla je da bude vaspitačica u vrtiću, ali nije uspela da dobije potrebne papire. Stoga nije želeo da rizikuje njegov siguran posao u SAD, kaže Anin otac.

Prepreka je pređena

Mihajlo dolazi prekasno na prvu probu. «Morala sam da ga ubedim da dođe», govori jedna volonterka, «On misli da je akrobatska grupa previše teška za njega.». Smeje saosećajno. Ona zna da dečak ima daleko teže stvari da radi; često se dešava da mora sam da pazi brata i sestre kod kuće. Eliјa, Italijan, student psihologije, bubnjevima doziva akrobate. Kao i ostalih četvoro, on je deo tima Lollipop-a, koji ovde obavlja dobrovoljnu praksu. „Danas vežbamo hodanje.“ Mihajlo sedi na zemlji i igra se svojim kolenima. Gleda kako se lideri njegove grupe penju na drvene grede. „To je naš konopac“, objašnjava Elija, „a ovako smo u ravnoteži.“ Stavlja ruku na stomak i gleda pravo napred.

Pored njih svoje tračke vežba i grupa na trapezu. Napolju su fakiri, koje Karola pokušava da ukroti kako ne bi nešto zapalili. I nekoliko mađioničara koji tajno vežbaju svoje trikove.

Dva sata popdne: Elija kleči pored Mihajla. Ana stoji pored njih. Ona prevodi sa srpsko-hrvatskog na američko-engleski. Mihajlo želi da odustane, odmah. Do sada ni jednom nije uspeo, bez gerške, unazad da balansira. Već je obuo cipele, spreman je da krene. Ali čuje Elijasove argumente. «Moraš polako da hodaš, samo se pazi, koncentriši se, možeš ti to Mihajlo.» Ponovo skida cipele. Poslednji pokušaj. Koncentriše se i savija svoje telo do vrhova prstiju. Jedna noga iza druge. Smeška se. Uspeo je. U tom trenutku u halu ulazi njegova majka sa kolicima i njegovih troje braće i sestara. Mihajlo skače ka njima. Majka ga podiže. Ovo popodne oni poslednji napuštaju sportski centar Partizan.

Hrana u izobilju

U sumraku se jasno vide oblaci. Zlatna pšenična polja sijaju. Iza ugostiteljske kuće, u kojoj je smešten deo tima, svinje se igraju. Negde u daljini se čuju ovce koje bleje, mora da je stado baš veliko. Kokoške kokodaču, mačka leži vrebajući.

Skoro dve trećine srpske zemlje poljoprivredno se obrađuje. Vojvodina, u kojoj se nalazi Šid,  smatra se žitnicom Srbije. «Imate sve što vam je potrebno za život.», piše švajcarski profesor krimialistike. Upoznao se sa Srbijom kao ratni dopisnik tokom Prvog Svetskog rata, gde se i dalje smatra nacionalnim herojem. Ne samo zato što je srpskim narodima otkrio nedela austrougarske vojske nad srpskim siromašnim stanovništvom, već i zato što je voleo Srbiju.

Anin otac se dobro seća kada je Rajsv „Politički testament“ iz 1928. godine podeljen ljudima pre izbijanja jugoslovenskog rata. U njemu je upozorio svoju «srpsku braću » da ne budu porobljeni od strane nekoliko sebičnih i korumpiranih političara. Nažalost, upozorenja nisu pomogla, kaže Željko.

Crkva kao iz Diznilenda

Četiri dana su brzo proletela. Sada je na redu predstava. Ana i Mihajlo su već u hali i zagrevaju se. Igraju se Šuge. Sakrivaju se ispod starih gimnastičarskih strunjača.

Na asfaltiranom betonu ispred  sportskog centra Partizan par dečaka igra fudbal. Mreža na golu je pocepana. Na tribinama fali nekoliko sedišta, a metalna ograda je pokidana. Odmah iza viri moćna nova crkva. Pozlaćena kupola sija ispod tamnih oblaka. «Dizni crkva» poznata kao kičasta, glamurozna gradjevina, finansirana od strane ruske pravoslavne crkve.

Nema dovoljno stolica

Sve više ljudi ulazi u salu. Žene sa maramama iz izbegličkog centra su ovde, roditelji, rođaci, prijatelji, zvaničnici, kao i novinari iz lokalne radio i televizijske stanice. Mađioničari stavljaju jos nekoliko strunjača ispred prvog reda jer nema dovoljno stolica. Elija sedi ispred Mihajla i boji mu lice raznim bojama. Priča mu kako je ranije želeo da postane muzičar. Mihajlo kaže: «Kad porastem, biću advokat. »

Došlo je vreme: otvara se zavesa od somota. Ana i Mihajlo prvi ulaze u arenu. Njihove oči odmah pronalaze majke. „Bravo, dobro, dobro“, viče publika, dok grupa za akrobatiku izvodi salto i demonstriraju svoju tačku. Dve devojčice iz izbegličkog kampa na visini od dva metra odvažno stoje na trapezu. „Vrlo dobro“ – kada Karola Rus zapali vatru i dečaci hrabro počnu da se penju jedan na drugog. Odrasli navijaju, kao i prethodnih dana dok su deca vežbala.

Nakon jednog sata je sve završeno. Svako dete dobija sertifikat u znak sećanja. Minibus kupi izbegličku decu. Karola i Hanspi skupljaju stolice. Elija i Mihajlo se pozdravljaju. Mihajlo pita: „Hoćeš li se vratiti?“

Jedan otac seda spontano za klavir i počinje da svira: «Odlazi Cirkus». Jedna majka stoji pored i pevuši zajedno sa njim. Većina ljudi ovde u Šidu zna melodiju pesme srpskog muzičara Đorđa Balaševića: «Odlazi Cirkus. Da l’ je sve samo jeftin trik?» Cirkus je otišao. Jel to sve bio samo san?

autor teksta Rita Gianelli

originalan tekst preuzet sa sajta: reformiert.info

foto: Saša Čolić

tekst prevela sa nemačkog Iva Nedeljković